Rešenje često tražimo u knjigama. Ali sa knjigama nema interakcije. Nema razmene. Knjiga vas ne sluša. Ona ne reaguje na vas. Ona neće izmeniti tekst na osnovu toga što kažete ili kako se osećate. Ona neće primetiti vašu tugu niti vašu radost. Neće videti suzu u oku niti čuti drhtaj u glasu, niti povišeni, iznervirani ton. Njoj je svejedno ko ste i kako se osećate. Ona je mrtva. Ni ovaj blogpost vas ne sluša. I on je mrtav. Ali u ovom blogpostu je živ poziv na razgovor sa mnom.
Ja vam predlažem da rešenje potražite u drugom čoveku koji želi da vam pomogne. To ne moram biti ja ali to mora biti čovek. Ne knjiga, ne video, ne neka prezentacija gde ste samo posmatrač.
Neki od nas su odgajani tako da budu sami sebi dovoljni. To je oksimoron. To nije moguće. To niko ne može da bude. Naše suze, znoj, osmesi… sve je to utkano u tkivo života. Sva naša bol i sva naša radost, to je ta tama i to je taj sjaj. Mi smo svi povezani i što smo više povezani to nam je bolje.
A knjige o samopomoći? One nas baš ostavljaju same sa nama samima da pomažemo sami sebi. A nama treba drug. Neko ko će nas čuti. Neko ko će nam pomoći da očistimo svoju dušu od nakupljenog đubreta. Neko ko će nas povući kad se umorimo i stanemo. Neko ko će nas podržati u stvaranju.
Treba nam drugi čovek kome je važno kako smo i kome je stalo do nas.