Predrag Arbutina

Da li već volite? Da li hoćete da volite? Koga hoćete da volite? Pitanje je retoričko jer vi to već znate. Znate koga hoćete da volite a koga želite da volite a koga morate da volite. Na ovaj ili onaj način, vi ih volite.

Ovo je upućeno onima koji hoće ili žele ili moraju da vole nekog.

Od onih koje volimo neki su važni, neki su važniji a neki su najvažniji. Sad treba da nađemo vremena i snage i motivacije da prestanemo da se bavimo sobom i da se posvetimo onima koji su nam najvažniji.

Ovo je upućeno onima koji hoće da nađu vremena i snage.

U tom vremenu i sa tom snagom šta želimo da postignemo? Pa na primer, mogli bi da želimo da zadovoljimo potrebe onih koje volimo. Jer znamo da oni imaju potrebe. Jer znamo da oni imaju fiziološke potrebe, pa za sigurnošću, pa za ljubavlju, pa za poštovanjem  pa za samostvarenjem. Mi zapravo želimo da ih učinimo srećnim. Te koje volimo. Da se smeju, da se raduju, da su ozareni.

E sad… možemo da počnemo da rešavamo stvari na neki način koji je u smeru te željene sreće. Majka zna da njena deca vole pečeno pile i krompiriće ili punjenu papriku ili grašak sa prženom krmenadlom. I svaki put kada dođu na ručak, ona zna da će se oni tome obradovati. I to je tačno, oni se tome obraduju.

Ovo je upućeno onima koji hoće da ručkom obraduju svoje voljene.

Ali je problem što onda često stanemo. Pričamo o svakodnevnici, aktuelnostima, ničemu posebno važnom. A sad bi trebalo da probamo da pomognemo voljenima da ostvare svoje želje, svoje snove. Da ih podržimo.

Da bi mogli da ih podržimo treba da znamo šta žele i sanjaju. Treba da ih slušamo tako da oni žele da nam to kažu. Da bi želeli da nam kažu moraju da imaju poverenja da kad se skinu goli da ih nećemo povrediti. A to ćemo postići tako što ćemo mi prvi da se skinemo goli i sklonimo sve zaštite. I onda, kažu neki, onda je lako komunicirati. Kad si ranjiv.

Ovo je upućeno onima koji hoće da budu ranjivi.