Ko bi govorio da nema ko da sluša? Ko bi pisao da nema ko da čita?
Slušanje provocira govor, slušanje mami govor, slušanje zavodi govor da bude izgovoren. Govor nastaje, govor je napadan, govor se nameće da bude čut. Slušanje treba da primi govor, da bi govor postao govor. Govor ne bi bio to što govor jeste da slušanje nije ono što slušanje jeste.
Slušanje je primajuće, slušanje je žensko, slušanje je Jin. Govor je prodirući, govor je muški, govor je Jang.
Razgovor je seks svoje vrste. Može biti plitak. Može biti bez osećaja, bez komunikacije, bez razmene. Može biti sa puno nasilja i nametanja. Može biti jednostran. A može biti i uzajaman, sa osećanjem, sa razumevanjem. Bez osuđivanja i sa prihvatanjem sagovornika onakvima kakvi jesu. Sa ljubavlju. Ravnopravan.
Gledajte na slušanje i govor kao na žensko i muško i razumećete kako treba da izgleda pravi, stvarajući, dobar razgovor. I kako izgleda strastan ili nežan ili dug ili pomirujući…
Značaj primanja je veći nego što na prvi pogled izgleda. Obično se vrednost stavlja na tu aktivnu stranu, onoga ko govori, koji stvara, ko daje, ko penetrira. “On/ona je veliki govornik!”. Onaj koji sluša je u drugom planu. Mada ne uvek, posebno kad je u pitanju muzika. Najbolji koncerti su kada publika sa radošću prima ono što izvođač sa radošću pruža. Da se sve kovitla.
Ima neka Zen priča, nažalost ne mogu da se setim tačno, ide otprilike ovako:
Učenik dolazi kod učitelja i donosi poklon. Učitelj primi poklon i spusti ga pored sebe. Učenik se naljuti što mu se učitelj nije zahvalio i upita zar to nije neljubazno? “Ti si želeo da mi daš poklon, zar ne?”, reče učitelj, “Ljubazno bi bilo da ti kažeš meni hvala što sam ga primio.”
Interesantan pristup