Slušanje je teže za naučiti nego što nam se čini. U čemu je problem? I gde je ključ rešenja?
Problem je u tome što ljudi, veoma često, pitaju (i odgovaraju) oprezno, uvijeno, izokola. Jedno misle a drugo pitaju. Donekle svesno, donekle nesvesno. Ali šta su zaista hteli da pitaju možemo zaključiti na osnovu reči koje su upotrebili. Zato je ključ za dobru konverzaciju u ključnim rečima.
Dakle:
- Šta radimo kad nas neko nešto pita? Odgovaramo na pitanje? E pa nije.
- Znači NE ODGOVARAMO nego prvo RAZMISLIMO O PITANJU (tj o onome što je naš sagovornik IZREKAO) i obratimo pažnju na upotrebljene reči i odredimo koje su tu reči KLJUČNE.
- Tek onda formulišemo odgovor u skladu sa tim šta mi mislimo o čemu pričamo.
Ili:
- Recimo da mi postavimo PITANJE (pitanje treba da je dobro, o tome više u posebnom postu).
- Onda SLUŠAMO odgovor.
- A onda? Onda NE ODGOVARAMO nego RAZMISLIMO O ODGOVORU NAŠEG SAGOVORNIKA koji smo čuli. O onome što je naš sagovornik IZREKAO, koje je reči upotrebio i promislimo koje su to KLJUČNE reči u njegovom odgovoru.
Znači dobro slušati ne znači dati repliku što pre. Nego SVESNO (MINDFUL) obratiti pažnju na REČI koje je naš sagovornik upotrebio, zatim izdvojiti KLJUČNE reči, onda RAZMISLITI o tome i konačno dati odgovor koji se ODNOSI na ono što smo čuli tj. na te ključne reči.
Ovo nije lako jer mi obično odgovaramo na postavljenu temu kao iz topa iz, naravno, sopstvenog ugla. Drugu stranu zaista zanima nešto u vezi postavljene teme (otud i pitanje) ali nju to zanima iz, naravno, njenog ugla.
Primer:
Moja prijateljica koja je takođe živela u Amsterdamu, kao i ja, i sad ne živi više tamo, kao ni ja, me pita: ‘Da li ti nedostaje Amsterdam?’
Koje su moje opcije? Mogu da odgovorim normalno, uobičajeno i da da dam odgovor iz sopstvenog ugla (što sam na žalost i uradio): ‘Ne baš. Amsterdam ionako nisam koristio tj. nisam koristio sve ono što on pruža. Više sam bio u kući tako da mi je svejedno gde sam.’
Šta je ovde greška? Hm?
Kao prvo koja je ovde ključna reč? Ključna reč je: ‘Amsterdam nedostaje’. (Malo offtopic: kao i na internetu ovde se pod ključna reč (keyword) podrazumeva zapravo “ključna fraza” tj. jedna ili više reči)
Koja je moja greška? Greška je da sam govorio o sebi. To jeste logično jer me je pitala o meni.
E sad, neko ko dobro sluša on bi čuo šta je izrečeno pa bi razmislio pa bi onda tek odgovorio, stavljajući sagovornicu u središte. Ukratko recept je ‘Ispeci pa reci’.
Ključna reč u pitanju moje prijateljice je: ‘Amsterdam nedostaje’. Iz njenog pitanja možemo zaključiti da nju zanima da li i drugima nedostaje Amsterdam kao njoj. Takođe želi da kroz to pitanje iskaže svoju čežnju sa tim u vezi.
Da sam slušao pažljivo ja bih preveo njeno pitanje u: ‘Meni nedostaje Amsterdam, zanima me da li i tebi nedostaje isto kao i meni? Volela bih da i tebi nedostaje jer bi me to učvrstilo u uverenju da je to lepo mesto za život koje nedostaje onima koji su ga napustili.’
Pošto smo interpretirali pitanje sad možemo odgovoriti na njega. Prvo ide empatija, tj razgovaramo o osećanjima: ‘Ako te dobro razumem: nedostaje ti Amsterdam puno. Žališ za njim, zar ne?’ Čekamo odgovor, potvrdan po pretpostavci, onda nastavimo i govorimo o potrebama: ‘Verujem da ti je bilo lepo u Amsterdamu i da se sa čežnjom sećaš tog vremena. Šta tebi tu sve nedostaje? Da li možeš da mi to nabrojiš?’
Možemo da govorimo o postavljenoj temi (živeti u Amsterdamu) i iz svog ugla ali to bi trebalo da kažemo kasnije, nakon što smo se pozabavili stavom našeg sagovornika. U principu, ono što muči drugu osobu ne muči nas. Mi treba da pokažemo razumevanje za njenu muku i da se nadamo da će onda ona razumeti našu.