Želite da pokažete svoju ljubav onima koje volite? Deci? Mužu? Ženi? Prijateljima? Roditeljima?
Da, razumem da ih volite ali možda bi mogli da im poklonite nešto da bi im to pokazali. Da, razumem da oni to znaju ali možda bi mogli da im poklonite nešto što je, danas, ipak retkost.
Da im poklonite pažnju tako što će te ih saslušati na novi, na pravi način.
Ne kažem ja da vi njih ne slušate pažljivo ali možda vi tako mislite?
A ako mislite da ih ne slušate pažljivo, možda sebi govorite: želeo bih da ih čujem, ali stvarno i istinski. Želeo bih da ih saslušam zato što ih volim. Ali kako? Kako se to sluša?
Pre svega, da se razumemo: nije lako. U mnogim govorima o komunikaciji, čućete da je veština aktivnog slušanja esencijalna, od krucijlane važnosti. Ali osim par saveta kako da poboljšate svoju veštinu slušanja, prepušteni ste sami sebi. Nema nikoga ko bi vam u tome pomogao ili vas trenirao. Neko ko će da posmatra kako vi slušate i da vam daje instrukcije i korekcije. Imamo kurseve javnog nastupa: kako izaći pred publiku i govoriti tako da neko želi da sluša. Imamo kurseve pisanja: kako biti kreativan i pisati tako da ljudi žele da čitaju. Ali neki kurs slušanja? Kako slušati tako da neko želi da govori?
Slušanje je (još jedna od) veština kojoj nas nisu učili a koja mora da se uči i da se vežba.
Znamo već: treba da smo prisutni, da tražimo pojašnjenje, da parafraziramo, da sumiramo, da reflektiramo…
Samo… kako se to radi?
Kako se to fokusira na drugu osobu?
Kako se to stavljamo u njenu kožu?
Kako se dovodimo na iste talasne dužine?
Kako to da čujemo ono što je neizrečeno, a važno je?
Kako da prepoznamo osećanja onog koga slušamo, njegove potrebe, njegove želje?
Naravno i vi želite da kažete šta imate. Ali možda vaše pričanje treba da počne slušanjem. Jer, ako zaista budete čuli ono što vaša deca/muž/žena/prijatelji/roditelji/kolege imaju da vam kažu, možda će onda oni hteti i da saslušaju vas.